Septembar nas je vratio u školu, a gospođa Vekić se vratila u svom uobičajenom stajlingu… dnekle. Možda joj je suknja bila malo kraća, ali jedva dovoljno da se primeti. Možda joj je džemper bio malo uži, ali opet, ne toliko da bi bilo očigledno.
Nakon nekoliko nedelja u septembru, imali smo zakazanu priredbu talenata. Ne pominjem to zato što sam bio uključen, ili zato što imam talenat, naprotiv. Moji prijatelji i ja smo sedeli u biblioteci. Bio je to period učenja, ali učenje je ustupilo mesto tihom razgovoru, koji bi bio glasan razgovor bilo gde drugde. Čuo sam glas kako se približava, tiho pevajući u sebi.
„Postoje trenuci kada ceo svet spava, a pitanja su suviše duboka, za tako jednostavnog čoveka“, pevušila je gospođa Vekić. „Oh, zdravo gospodo. Tako ste tihi, nisam ni znala da ste ovde“, nasmešila se, zastajkujući i polako se okrenuvši. Jedna obrva je bila zaigrano izvijena, dok su njene oči bile uperene u mene.
Gledala je pravo u mene, a pošto sam ja bio jedini okrenut prema njoj, preko puta stola, samo ja sam to mogao da vidim – Namigivanje. Jedno prelepo smeđe oko se nakratko zatvorilo, pa se ponovo otvorilo, i ona se osmehnula, pre nego što se okrenula i nastavila potragu za knjigom koju je tražila. Dok je išla, zviždala je neku melodiju.
„Šta je to bilo?“ pitao je moj prijatelj. „Logična pesma“, odgovorio sam. „Znaš? Znam da su je iskasapili na šou talenata, ali to je i dalje klasik. Volim taj album… “
„Kao da mi je stalo do jebene pesme?“ presekao me je. „Šta je to bilo bre sa gospođom Vekić?“
„Oh to? Ništa. Igrala je golf nekoliko puta ovog leta“, objasnio sam. „Ona je stvarno fina.“
Njih trojica su razmenili zbunjene poglede. „Bio si sa Seksi Veki van škole?“ upita drugi ortak. „I tek sad za to čujemo?“
„Hej, vi ste bili van grada na odmoru sa svojim porodicama“, objasnio sam. „Ionako nema šta da se kaže. Samo je igrala golf sa drugaricama. Malo smo razgovarali. To je sve.“ Zadržao sam detalje njenog outfita za sebe i nadao se da će moje pokeraško lice izdržati. Očigledno jeste.
***
Odatle su stvari išle prilično normalno. Pošto sam Škorpija, uskoro mi je bio rođendan. Bio je to ‘veliki’ rođendan, onaj koji je svaki tinejdžer zaokružio u kalendaru. Uvek smo u velikoj žurbi da odrastemo, dok ne odrastemo i shvatimo da nam je, u neznanju mladosti, bilo dobro. Ali, dok to ne shvatim, rado bih proslavio svoj osamnaesti rođendan i zabavljao bih se radeći to.
U školi, takmičenje u kostimima za učenike i nastavnike tokom praznika bila je neka čudna tradicija doneta sa zapada, bilo je to vreme kada je Elvis mogao biti na vašem času matematike, a direktor je bio robot.
Ja doduše, prerastao sam celu stvar sa kostimima, ali mi je to ipak bilo pomalo zabavno. I tako, zatekao sam sebe kako hodam niz hodnik, prateći jednu seksi profesorku u svom kostimu. Dok su sise bile i dalje prilično skrivene, noge i guza su bile primamljive i jebozovne. Bio je to jedini dan u godini kada je mogla da se izvuče tako da se oblači, a da ne navuče gnev direktora.
Prošao sam pored vrata biblioteke, gde je neko provirio iza ugla u hodnik. Obuzela me radoznalost i ja sam krenuo tuda. Šta koji kurac? Magla? Ha… Suvi led, verovatno iz laboratorije. Sablasni ambijent. Unutra je bilo prilično mračno, a sa plafona je visio niz drugih ukrasa. Tamna silueta se pomerila iza stola, privlačeći moju pažnju. Ne bilo kakva silueta. Odlučno zaobljena i sa crnom perikom, bila je to… zla Veštica?
Zapravo, nije bilo pitanje o tome ko je nameravala da bude, ali sam se iznenadio kada sam je video tako obučenu.
„Gospodine Ristić“, namerno dubokim glasom mi se obratila, „Dobro došli. Ja sam Zla bibliotekarkaka Mraka.“
Uhhhh kako sam zurio u tu njenu haljinu, upijajući nabor između njenih grudi. Ti je bilo nešto što je najviše otkrivalo da je nosila u školi. Perika i njena šminka su bili savršeni. 
„Vau!“ Konačno sam promucao. „Izgledate, khm, fantastično!“ Pogled mi je ponovo pao na njene sise. Nasmešila se, lepršajući dugim trepavicama, s rukama na bokovima. Prebacila je svoju težinu, ispruživši desnu nogu kroz visoki prorez na suknji. Mrežaste čarape i crne štikle. Mislila je na sve.
Prišla je bliže. U tim štiklama je bila nešto viša od mene. Nisam znao da li da gledam njene rubin crvene usne, tamne oči ili mamljivo prostranstvo kože malo niže.
„Gospodine Ristić, da li biste mogli da mi učinite uslugu danas popodne, posle nastave? U redu je da kažete „ne“ ako već imate planove, na primer ako idete na žurku neku. Jeste li zauzeti?“ – persirala mi je što mi je na neki način bilo seksi. Posmatrao sam te usne kako se skupljaju, a zatim prešao na njene oči. Lagano mi je namignula.
„Dakle?“
„Usluga?“ Progutao sam pljuvačku, spustivši pogled da bih na brzinu zavirio u njene grudi.
„Da gospodine Ristić… usluga.“
Video sam njene sise kako se mreškaju u mom perifernom vidu. „Khm, da, naravno,“ rekao sam slabašno, nesigurno da li mi predlaže nešto što bih mnogo voleo, ili…
„Super, hvala“, nasmešila se, a glas joj se vratio u normalu. „Treba mi pomoć da skinem ove ukrase“, objasnila je, pokazujući rukom. Da, igrala se sa mnom, pomislio sam, gledajući okolo u mnoštvo sablasnih ukrasa. Pauci, lobanje, mreže i dr. Znala je da joj ne mogu odoleti i svirala me je kao gusle.
„U redu“, uzdahnuo sam, mentalno udarajući glavom o najbliži zid.
„Posle nastave“, ponovila je. „Uradiću šta mogu tokom dana, tako da te ne zadržavam dugo, ali neke od ovih su mi van domašaja. Hvala ti od srca.“
Gledao sam je kako migolji tim slatkim malim dupetom kako se udaljava od mene, sve dok nije stala i bacila pogled preko ramena, uhvativši me kako je gledam. Nasmešila se onim svojim pogledom od kojeg se topim, ali je potom pomazila svoj istaknuti levi guz, a zatim je zakoračila iza svog stola. Pa, istini na volju, ionako nisam imao planove posle škole. Pomoći joj ne može škoditi, zar ne?
***
Igrom slučaja, moj raspored časova me nije odveo nigde blizu biblioteke ceo dan, a moji drugari su odlučili da slobodno vreme provedemo u menzi. Imao sam osećaj da niko od njih danas nije video Vekićinu odeću jer je nisu spominjali. Svoje planove sam zadržao za sebe, a njima sam prepustio da odrede temu razgovora.
Nije bilo ništa posebnoVreme je letelo, a ja sam stalno razmišljala o pomaganju koje me čeka u biblioteci. Pitao sam se zašto me zadirkuje? Moji prijatelji su bili podjednako oduševljeni njenim telom. Da li ona sto to radi i sa njima? Ili je to zato što smo se videli tokom leta?
Možda me je kažnjavala što sam je špijunirao. Bez obzira na njeno rezonovanje, u dogovoreno vreme, krenuo sam ka biblioteci.
KRAJ 3. Dela
