„Ja… ja sam bibliotekarkaka“, ponosno izjavljuje Rejčel Vajs u filmu iz 1999. godine – Mumija. Nisam siguran za vaše iskustvo, ali bibliotekarkake retko izgledaju tako dobro kao ljupka gospođa Vajs.
Kada sam krenuo u srednju školu, bibliotekarkaka nam je bila gospođa Novak, i dok je bila ljupka žena, starost ju je oterala u penziju nekoliko godina unazad. Bila je u školi više nego duplo od mog vremena na planeti. Skoro trostruko.
Naša škola je prošla kroz veliko renoviranje nekoliko godina pre mog pohađanja, a među promenama je bila i biblioteka. Rečeno mi je da je to prvobitno bila ženska teretana. Sada sa više od hiljadu učenika, ta renovacija je dodala čitav nivo novih učionica.
Premeštanje biblioteke omogućilo je i proširenje. Viši plafon im je omogućio da izgrade još jedan nivo unutra, tako da su sada police bile visoke dva sprata. Bilo je to ogromno, ali gospođa Novak je s pravom bila ponosna na uspeh svog projekta. Gospođa Novak vladala je gvozdenom šakom. Nije se čak ni potrudila da ‘šššš’ one od nas koji smo bili preglasni. Umesto toga, ako je prst uperen u vas, to je bilo dovoljno upozorenje. Ako je spojen i drugi prst, bio si na tankom ledu. Sledeći je bio palac i progon.
Skoro svi su bar jednom dobili palac. Tako ste znali gde je granica. Sredinom moje treće godine, odlazak u penziju tražio je gospođu Novak. To je bila velika stvar, sa obzirom na njenu istoriju sa bibliotekom. Svi smo zadržali dah, čekajući njenu zamenu, nadajući se da to neće biti neki matori biker sa kompleksom moći. Očigledno, gde god da drže bibliotekare za skladištenje, oni nisu bili u toj verziji. Hvala Bogu.
***
Pretpostavljam da je dobar pokazatelj njenog dolaska bio to što su je svi primetili, ali je niko nije prepoznao kao bibliotekarku. Takve su opasnosti predrasuda. Ona je, međutim, nosila standardnu uniformu bibliotekarsku, a to je bila dugačka suknja i džemperče. Tamno smeđa kosa je povučena unazad i umotana u neku vrstu punđe. Čak je nosila i naočare. Umereno visoke potpetice učinile su je još višom, ali u kombinaciji sa ograničenjem suknje oko kolena, omogućile su joj brz, vrckavi hod.
Ta šetnja ju je učinila popularnom za praćenje niz hodnike, a činilo se da je uvek imala jato slinavih dečaka za sobom. Lično, više sam voleo pogled sa druge strane. Uprkos džemperu i potpunom odsustvu vidljivog dekoltea, primetno je poskakivala kada je hodala. Skrivene ili ne, njene sise su bile više nego dovoljne da odvuku pažnju svim muškarcima u zgradi, što je bila tačka spora za neke od devojaka koje su mislile da se univerzum vrti oko njihovih mladalačkih tela.
Nije prošlo tako dugo otkako je morala podjednako vladati hodnicima svoje škole. Na pločici sa imenom na njenim vratima pisalo je „Vekić.” Ovo je dovelo do nekoliko nadimaka među studentima, kao što su ‘Seksi Veki’.
Kada je reč o ličnosti, Vekićka je ostavila staru gospođu Novak u prašini. Možda je to bio mnogo jaz u godinama… po mom skromnom mišljenju, ona je bila u ranim tridesetima… i za razliku od gđe Novak, ona je zapravo bila zabavna osoba.
Još uvek su postojala pravila i ona ih je primenjivala, ali je sve bilo prijatnije sa njom, a prsti su joj bili daleko privlačniji ako bi ih koristila da nekog ukori. Jedan od mojih prvih susreta sa njom, obaveze zbog zadatka iz istorije, bio je dobar primer. Prišao sam joj za stolom. Sedela je zavaljena u stolici i čitala novine, sa dugim nogama prekrštenim na uglu svog stola. 
„Izvinite, gospođo Vekić?“ Počeo sam, posmatrajući njene oči, koje su se odmah pomerile sa papira i fokusirale se na mene preko vrha njenih naočara.
„Da mladiću“, osmehnula se, odloživši papir u stranu.
Bio sam razočaran kada su te seksi noge napustile moj pogled. „Imam zadatak za čas istorije i trebaju mi neke knjige“, rekao sam joj.
„Knjige? Knjige. Da, mislim da imamo neke od njih ovde negde. Mislim da sam videla neke pozadi“, nasmejala se, graciozno ustajući.
Nenaviknut na bibliotekarke sa smislom za humor, osvrnuo sam se na stotine knjiga koje su se bukvalno nalazile na dohvat ruke od njenog sedišta. „Prati me“, rekla je i zaobišla svoj sto. „Ti si…?“
„Khm, ja sam Nemanja… Nemanja Ristić.“ Bila je nekoliko koraka ispred mene, a moja pažnja je sada bila podeljena između razgovora i njenog fantastičnog dupeta. Danas je nosila tamnu suknju, jednu od onih sa rajsferšlusom na leđima. Gledao sam je kako se migolji.
„A šta je tema, gospodine Ristić“, upitala je preko ramena.
Njen profil je bio sladak. Napućene usne. Primamljiv nos.
„Drugi svetski rat“, odgovorio sam.
„Ah, da. Prvi svetski rat, pa nastavak. Mnogo istih igrača, više specijalnih efekata. Drago mi je što su stali na drugom“, odgovorila je ona, stigavši do kompjuterskog terminala u centru biblioteke. „Znaš da ovo možeš i sam da potražiš, zar ne? Ti ne izgledaš kao prvak, trebao bi da znaš te stvari.“
Iz njenog osmeha sam video da nije ljuta. Bio je to moj prvi put licem u lice sa njom, i iz ovog raspona sam mogao da vidim da njena lepota ne zavisi od udaljenosti. Njene oči. Graciozna oblina njenog vrata i ramena. Da bar taj prokleti džemper nije na putu.
„Nemanja?“ – upitala je ona prekidajući moj unutrašnji dijalog.
„Hm, da, znam… jeste, ja sam treća godina“, spotaknuo sam se, „ali nadao sam se da možda znate za neke knjige koje bi mogle malo učiniti moj rad drugačijim od ostatka. Zaista mi treba dobra ocena da bih poboljšao prosek. Nešto neobično? Malo van utabanog puta? Vi ste stručnjak za knjige, zato i pitam.“
„U redu“, klimnula je glavom i stavila prst na usne i blako lupkala njime. Nije izgledalo da nosi ruž, ali su joj usne i dalje bile izuzetno privlačne. Gledao sam to kuckanje vrhom prsta, dok je duboko razmišljala. Još uvek sam gledao kada je prestalo.
„Znam!“ nacerila se, trijumfalno podignutog prsta. Pokazala je. „Ovuda.“
Pratio sam je, zahvalan na još jednoj prilici da gledam njeno dupe. Bila je iznenađujuće brza na tim štiklama, vijugala je kroz prolaze, iza uglova i konačno se zaustavila. Njene oči su pregledale police iznad. „Hmmm… Ah! Evo ga!“ Podigla je ruke da dohvati pa su joj se izvila leđa, ističući njene velike grudi.
Jedna noga joj je krenula iza leđa, kao da je primila poljubac. Dok su joj se prsti približavali meti, video sam njene grudi kako se zgnječe o donju policu. Svaka kontrola koju sam možda imao nad svojim protokom krvi je momentalno izgubljena. Moj kurac je ubrzano oticao.
„Evo“, nasmešila se, pružajući mi knjigu. „Napisao ga je veteran drugog rata, skoro kao dnevnik. Kada ga čitate, osećate se kao da ste i sami tamo. Prilično je slikovito, ali ako želite da naučite zašto je rat pakao, a ne kao u video igrici, to je to.“
Pokušao sam malo da okrenem kukove, stvarno ležerno, tako da nije mogla da vidi izbočinu u mojim pantalonama.
„Hvala“, osmehnuo sam se. „Upravo tako nešto tražim.“
To je bila knjiga koju sam želeo, ali trenutno je knjiga bila sporedna. Ona je postala moja primarna opsesija.
„U redu“, rekla je – „Ako ti zatreba još nešto, samo mi javi. Srećno na istoriji.“
Kako se ispostavilo, njen izbor je bio upravo ono što mi je trebalo da dobijem dobru ocenu. Položio sam razred i prešao u završnu godinu, ali to je moralo da sačeka do kraja leta.
KRAJ 1. Dela
